Anita svakodnevno živi u strahu od osvete muževljeve porodice.
Beograd, 7. jun 2018 – „Ja sam tamo bila i maltretirana i bijena, i sve… Nisam smela svoje dete da uzmem u krilo. Morala sam da čistim, kuvam, perem noge bratu moga muža, njegovoj ženi, svekru. Da im brišem noge i obuvam čarape. Da ustanem u 4 ujutru i legnem u ponoć“.
Tako priču o svom braku, koji je počeo kada je imala samo 14 godina, započinje sada tridesetdvogodišnja Anita Savić*.
Odrasla u velikoj siromašnoj romskoj porodici, sa tri sestre i tri brata, morala je bespogovorno da sluša roditelje. Običaj je takav, objašnjava, da ako se roditelji dogovore, deca moraju da se venčaju.
I brat joj se, kaže, oženio sa 15 godina, devojčicom od 13. I njoj su stric i roditelji, bez pitanja, našli bogatog muža, 9 godina starijeg, iz drugog grada.
„Svega se jasno sećam. Bila sam tog dana u školi, na času srpskog jezika. Došao je tata i rekao da me traže neki ljudi, da im se dopadam i da moram da se udam za njihovog sina. Rekla sam – neću! Odgovorili su samo – moraš!“ priseća se Anita.
Ona nije jedina koja je morala. U Srbiji se svaka 6. devojčica iz romskih naselja uda pre nego napuni 15 godina, dok se pre punoletstva venča čak 57% devojčica. Često je razlog siromaštvo i to što roditelji za njih dobiju novac.
Skupa nesloboda
Anita svog budućeg muža i njegovu porodicu nikada pre nije videla. Ali prvo sećanje na njih su joj pretnje koje su njeni roditelji dobili ako ne ispune dogovoreno. I ispunili su. Prodali su je.
„Kod nas je običaj da se kupuje mlada, da se daje zlato i garderoba. I to nije malo para, nego dosta. Moj otac nije hteo da uzme puno, samo 8000 evra.“
Iako verena sa 14 godina, do svoje 16. godine živela je sa roditeljima. Ni te dve godine nije imala normalan život, kaže.
„Nisam smela ni u školu da idem, ni napolje da izlazim. Morala sam samo da sedim u kući. Nisam smela ni sa drugaricom da izađem na ulicu. Uvek sam morala da nosim crvenu maramu. To je njihov znak da sam udata, nešto kao burma”, objašnjava Anita.
Kada je otišla iz roditeljske kuće počeo je, kaže, pravi pakao. Iako sa mužem, koji je često radio u inostranstvu, nikada nije imala problema, njegova porodica ju je, tvrdi, zlostavljala i fizički i psihički.
U tom „paklu“ rodila je troje dece. Prvo sa 19 godina, drugo sa 20, treće sa 23.
U međuvremenu su je naterali da se odrekne roditelja, koje kasnije nije videla godinama. Tukli su je kad god su hteli, a jednom prilikom i su je i povredili nožem pa je morala da ostane u bolnici.
„Braća su mu bila narkomani i dileri. Kada su bili drogirani ili pijani, maltretirali su me. Branili su mi da se igram sa svojom decom. Govorili su mi – zašto si to obukla? Videla ti se noga. Što si skinula maramu? Što nisi našminkana.? Što si ustala u 5?“ priseća se Anita i steže ruke.
Mnoge devojčice koje su prinuđene na brak kao i Anita život provode obespravljene, zavise od svojih muževa i njihovih porodica, lišene osnovnih prava na zdravlje, obrazovanje i bezbednost.
Vapaj bez odgovora
Ona je takvim životom živela tačno 4 godine i 10 meseci. Više nije mogla da izdrži. Muž joj se u međuvremenu psihički razboleo. Nije mogao da joj pomogne.
Svoju priču, kaže, ispričala je i lekarima i policiji. Niko nije odreagovao.
Iako su dečiji brakovi zabranjeni na celom Zapadnom Balkanu, oni se ignorišu zbog toga što se „zažmuri” na njih iz nemara, ili zbog prihvatanja da je „to romska tradicija, njihovo interno pitanje”.
Mali broj intervencija u vezi sa dečijim brakovima preduzele su uglavnom ženske organizacije civilnog društva.
Beg u neizvesnost
Anita Savić se borila sama. Kap u punoj čaši bio je zahtev muževljevog brata da mu postane žena. Te noći je pobegla. Posle nekoliko dana uzeli su joj decu uz obećanje da će ih vratiti sutradan. Tada ih je poslednji put videla.
Oni sada imaju 14, 12 i 11 godina. Od tada svakoga dana pati za njima i živi u strahu od osvete.
„Kada sam pobegla kod roditelja, tri meseca nismo smeli da spavamo. Oni su plaćali ljude da me uhvate, da me ubiju. I dan danas to traje“, priča Anita.
Iako se u međuvremenu ponovo udala i dobila ćerku, i dalje ne spava mirno. Sada joj je jedina želja da vrati svoju decu. Da žive sa njom. Pokušavala je na razne načine. Bezuspešno. Sada se za njih bori preko Centra za socijalni rad.
Neophodna hitna reakcija države i društva
Anita se nikada nije vratila u školu. Danas radi dva posla, oba slabo plaćena. Roditelje retko viđa. Ožiljke, kaže, oseća na duši svaki dan. Nada se da će sve jednog dana zaboraviti. Ima samo jednu poruku:
„Da roditelji nikada ne prodaju svoje ćerke. Da ne bude po njihovom, već da je puste da sama odluči kada i za koga će se udati. Mislim da to danas može da se promeni.“
Do nedavno, problem dečijih brakova je bio skoro nevidljiv u Srbiji. Osim UNICEF-ovog istraživanja MICS i nekolikih manjih istraživanja u pojedinim opštinama, u literaturi se retko mogu pronaći pouzdani podaci o rasprostranjenosti dečijih brakova.
Sproveden je i mali broj projekata vezanih za dečije, rane i prisilne brakove. Problem je prepoznat i sada postoji hitna potreba da se različiti akteri, romske zajednice i civilni sektor, škole, centri za socijalni rad, policija, zdravstveni sistem uključe kako bi se takvi brakovi u budućnosti sprečili.
UNICEF je već definisao ključne strategije za borbu protiv dečijih brakova.
To su osnaživanje devojčica informacijama, veštinama i mrežama podrške, edukacija i mobilizacija roditelja i članova zajednice, pomoć devojčicama i njihovim porodicama u pravcu njihovog ekonomskog osnaživanja, unapređenje pristupačnosti i kvaliteta formalnog školovanja za devojčice, jačanje i omogućavanje funkcionisanja pravnog i političkog okvira i unapređenje baze znanja i dokaza.
Ove strategije će biti moguće zahvaljujući velikodušnoj finansijskoj podršci Korejskog nacionalnog komiteta za UNICEF.
Za UNICEF Ivana Miljković
* Ime sagovornice je promenjeno zbog njene zaštite.