Prenosimo saopštenje za medije Autonomnog ženskog centra.
Predlogom Zakona o rodnoj ravnopravnosti koji je Vlada Srbije podnela Narodnoj skupštini 26. aprila 2021.g., privileguju se specijalizovane usluge za lica koja su izvršila nasilje, za koja je planirano finansiranje iz republičkog budžeta, u odnosu na specijalizovane usluge za žrtve nasilja koje će biti finansirane iz budžeta lokalnih samouprava.
Iako podržava usvajanje novog Zakona o rodnoj ravnopravnosti, Autonomni ženski centar je veoma razočaran odlukom Vlade Republike Srbije da privileguje finansiranje specijalizovane usluge za lica koja su izvršila nasilje propisivanjem da će sredstva za finansiranje ove usluge biti obezbeđena iz budžeta Republike Srbije (st. 2 čl. 58 predloga Zakona), stavljajući tako u neravnopravan položaj finansiranje specijalizovanih usluga za žrtve nasilja – Sigurne kuće i Krizne centre za žrtve seksualnog nasilja, za koje je predviđeno finansiranje samo iz budžeta lokalnih samouprava (st. 3 čl. 58 predloga Zakona).
Ovakva odluka Vlade Republike Srbije je u suprotnosti sa ratifikovanom Konvencijom Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici, tzv. Istanbulskom konvencijom, koja u st. 3 člana 16 izričito zahteva da “bezbednost, prava i podrška za žrtve nasilja treba da budu od primarnog značaja“. Iako predlog Zakona u čl. 56 sadrži identičnu odredbu kao i Konvencija, ta odredba je obesmišljena činjenicom omogućavanja privilegovanog načina finansiranja sprecijalizovane usluge za učinioce nasilja u odnosu na specijalizovane usluge za žrtve.
Autonomni ženski centar nije u mogućnosti da ustanovi na koji način je došlo do izmene ovog člana u odnosu na nacrt Zakona o rodnoj ravnopravnosti za koji je Ministarstvo za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog sprovelo javnu raspravu, imajući u vidu da je javna rasprava zaključena bez izmena predloženog člana.
Ako je Vlada Republike Srbije odlučila da finansira specijalizovanu i veoma skupu uslugu za učinioce nasilja, koja nema garanciju za pozitivan ishod i bezbednost žrtava, onda je to mogla da učini samo pod istim uslovima kao i za specijalizovane usluge za žrtve nasilja. U svetu gde postoje specijalizovane usluge za učinioce nasilja, te usluge uglavnom plaćaju sami učinioci, jer na taj način pokazuju stvarnu nameru da žele da promene svoje ponašanje, i da preuzmu odgovornost za učinjenu štetu. U nekim kantonima u Švajcarskoj, učinioci nasilja snose ne samo trošak ovakvog psihoterapeutskog tretmana, već i trošak boravka žene i dece u Sigurnoj kući u situaciji kada je učinilac ostao da živi u zajedničkoj kući/stanu.
Autonomni ženski centar smatra da je neusvajanjem predloga teksta ovog člana onako kako je bio naveden u nacrtu Zakona učinjena ne samo velika šteta, već i direktna diskriminacija žrtava u odnosu na učinioce nasilja kao korisnika usluga. Nacrt je predviđao podelu odgovornosti i finansiranja između republičkog, pokrajinskog i budžeta lokalnih samouprava, što je jedino moguće za regionalne usluge, i uvažavao činjenicu da siromašne lokalne samouprave koje se finansiraju iz namenskih transfera nisu u mogućnosti da finansiraju specijalizovane usluge za žrtve nasilja.
Originalno saopštenje možete pogledati na https://womenngo.org.rs/vesti/1704-c?fbclid=IwAR1mmAcBczMOd7IXhTEv8C6wR5zEvakRNytbOiI7NXOhgyzYb7xMlSortl0
