Zvala sam Marka Blagojevića koji mi je rekao da će biti poplave, a naša opština je to negirala da ne bi došlo do panike (…) Vlasti su trebale da smeste 48 romskih porodica, ali su se ne/Romi bunili rečima „ zar baš moraju da dođu u smeštaj, zar nemaju neke rođake gde mogu da odu?“. Meni su ukrali telefon kojim sam to sve snimila. Prebacivali su ženama što dolaze sa decom, što su toliko rodile dece. Direktor je govorio da romska deca prave probleme, da vrište. Centar za socijalni rad je rekao da im je dao veš mašinu i da je to dovoljno (…) Dva kombija je u Obrenovcu spašavalo više od 700 ljudi. Ljudi su sami svojim mašinama spašavali komšije. Videla sam trudnicu Romkinju koju su baš maltretirali. (Zdravka Simić, Smederevska Palanka)
Ja sam ušla u sportski centar gde su smestili evakuisane sa poplavljenih područja, kao Romkinja. Romi i Romkinje su mi se požalili da ne dobijaju hranu koja stiže i ulazi kroz vrata, „a izlazi kroz prozor“. Kažu da su ljudi donosili pomoć i garderobu koju njima nisu davali. U oktobru, Romi i Romkinje ništa nisu dobili, to je preko noći izneto. Mi ne znamo gde je ta pomoć završila. (Valenetina Marković, Lazarevac)
Država kao država mi ništa nije dala. Nisu nijednom bili tu. Niti da pokupe vodu, niti da me obiđu, da me pitaju kako sam, niko ništa, ni Centar za socijalni rad. Da nije bilo svih vas, ovih žena koje su sve ovde, niko nam ne bi ni pomogao. I nije samo da ste mi sve pomogle na rečima, nego je to zaista tako. Žena ženu razume i to je važno. Kada čuješ da će biti sve u redu, za mene je to više nego dovoljno. I fizički i psihički sam dobila pomoć. Hvala bogu i svima vama. Dobila sam novi krov uz pomoć RŽF. Kada padne kiša ne treba da strepim. (Slavica Đorđević, Mladenovac)
