Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

Možemo li nešto naučiti iz zločina koji je učinjen nad nama?

Mnogi Romi, obični ljudi ne znaju zašto se poslednih godina obeležava 2. avgust kao Dan sećanja na žrtve genocide nad Romima.

Da podsetimo: „U noći između 2. i 3. avgusta 1944, oko 3,000 muškaraca, žena i dece Roma ubijeno je u gasnim komorama u ‚Porodičnom kampu za Cigane‘ u Aušvicu.“

Te žrtve su simbolički deo od skoro 500.000 ubijenih Roma u tim nezaboravljenim vremenima fašizma. U znak sećanja na nevine žrtve, romski narod obeležava, zajedno sa Evropskim parlamentom i pojedinim međunarodnim organizacijama, Dan sećanja na romske žrtve holokausta 2. avgusta.

Rezolucijom Evropskog parlamenta koja je usvojena 15. aprila 2015. godine se zvanično proglašava Dan sećanja na romske žrtve holokausta.

Od kraja II svetskog rata pa do sredine 80-tih godina dvadesetog veka jedva da je bilo ikakve diskusije o genocidu nad Romima u Evropi. Samo se povremeno pominjalo stradanje Roma, kako u medijima, tako i u političkim debatama, a još manje u školama i na univerzitetimana. Početak ozbiljne debate na ovu temu može se povezati sa delovanjem Svetskog kongresa Roma (RIJ) i sa narastajućom kritikom zbog uskraćivanja, ionako zakasnele, ratne reparacije porodicama ubijenih i zarobljenih Roma-logoraša.

Prvo javno priznanje nacicistickog progona i ubijanja Roma iz rasnih pobuda i priznanje da se taj progon mora definisati kao genocid, došlo je u vidu izjave Saveznog kancelara zapadne Nemacke Helmuta Šmita, kada se sastao sa delegacijom novooosnovanog  Centralnog saveta nemackih Sinta i Roma 17. marta 1982. godine, kao i kasnije sa delegacijom Svetskog Kongresa Roma. Posle toga, kancelar Helmut Kol je ponovio ovu izjavu u debati u Bundestagu 7. novembra 1985. godine. Ovaj dan se može smatrati za prvo javno priznanje da su Romi bili žrtve genocida, naročito zato što je izneta u nemačkom parlamentu.

Sredinom te iste decenije, ponovo počinje da se javlja zli duh oko 500 nekažnjenih zlikovaca Nirberškog procesa koji su na volšeban način sklonjeni u Severnu Ameriku, Argentinu i druge južnoameričke zemlje. Ti nekažnjeni zlikovci u mnogim zemljama, ponovo su stali na noge i „školovali“ su nove sledbenike fašizma širom Evrope. Romi su sve češće bili meta udara, kao nepoželjni, u narastajućoj plimi nacišovinizma u centralnoj, istocnoj i jugoistocnoj Evropi. Romani dar (romski strah) se opet probudio. Taj strah i strepnja su doveli do toga da su naši ljudi i porodice opet počeli da iseljavaju, i to narocito u zapadni deo Nemačke, kako bi pobegli od pretnje po fizički opstanak, kao i zbog opasnosti koju sobom nosi isključenje iz društveno-ekonomskog života.

Na našim prostorima, mi Romi zajedno sa evropskom javnošću, moramo čitati istorijske spise i tumačiti  ih u najmanje dva aspekta: (1) u opštem evropskom kontekstu II svetskog rata i sadašnje evropske političke scene i (2) u specifičnom kontekstu naše „lokalne“ istorije i njenih specifičnih političkih i kulturnih „politika“, naročito u svetlu unutarromskih odnosa.

Sada je trenutak kada mora da se razgovara i javno debatuje među samim Romima, pre svega, ali i sa javnošću u svim evropskim državama o politici sećanja i aktuelnom istorijskom revizionizmu. Ta debata mora otvarati pitanja o latentnom i manifestnom aktuelnom anticiganizmu. Tek tada ovaj i svi naredni „dani sećanja na ubijene Rome“ i komemoracije mogu doprineti društvenoj afirmaciji Roma u današnjem svetu.

Nažalost, kulltura sećanja kod Roma je na vrlo niskom nivou. To jeste kultrološko ali, pre svega, moralno pitanje. Strah ili nesloboda jesu možda mogući razlozi u mnogim zemljama istočne Evrope zbog kojih mi Romi javno i slobodno ne obeležavamo 2. avgust.

Nisu dovoljne internetske socijalne mreže. Samo sećanje i komemoracija, bez debate na ovu temu, će ostati u praznom prostoru. Bez dosezanja nužnog cilja – javnog govora o tragediji. Sećanje na genocid prema Romima i komemoracija moraju biti povezani sa aktuelnom politikom prema Romima u pojedinim zemljama i dominantnim moralnim i etičkim vrednostima. Takođe, ova aktivnost ne može biti ograničena samo na kulturnu i simboličku ravan (spomenike, ceremonije…), niti može biti svedena samo na naučne analize. Kultura sećanja ne može biti zasnovana samo na analizi prošlosti, već ima za cilj da definišu sadašnjost, oblikuje budućnost i utiče na oblikovanje identiteta. Usled ovog povezivanja prošlosti i sadašnjosti, diskusija o tome kako se genocid nad Romima razvijao, izvršio i pamtio od početka, pa do završetka II svetskog rata, mora uključiti i analizu sadašnjeg stanja Roma i dominatne politike u mnogim zemljama Evrope. Politika sećanja u postnacističkoj Nemačkoj i politika sećanja u svim drugim evropskim zemljama, koje su bile idejno bliske Hitlerovoj ideologiji, povezane su, nažalost, i savremenim oblicima anticiganizma, koji su nastavili da opstaju i nakon Aušvica. Jedan od naneslavnijih primera je današnji položaj Roma u Bugarskoj.

Spomenik ubijenim sintima i Romima u Berlinu

25. juna 1999. godine Nemački Bundestag je izglasao rezuoluciju o tome da se sagradi spomenik ubijenim evropskim Jevrejima u centru Berlina. Zahvaljujući upornosti udruženja nemačkih Roma i Sinta, koji su se pobunili i zahtevali i spomenik Romima, sagrađen je spomenik koji se nalazi u blizini Bundestaga, nedaleko od spomenika ubijenim Jevrejima. Pravda je, u ovom slučaju, zadovoljena.

No, poslednje vesti iz Nemačke bude u nama strepnju da će spomenik „morati“ da se pomeri. I sama vest i pokušaj pomeranja tog spomenika jeste dovoljan razlog za zabrinutost i, u tom pogledu, za suštinsko obeležavanje 2. avgusta.

Nadamo se da se to neće desiti!

Autor teksta:

Osman Balić

Leave a comment