Međunarodna konferencija „Položaj žrtava trgovine ljudine u procesu identifikacije, pružanja pomoći i sigurnog povratka kući – postignuća i izazovi“, u organizacije hrvatske nevladine organizacije „Udruga žena Vukovara“ i Unije Roma Novi Bečej, a finansirana sredstvima Ministarstva vanjskih i europskih poslova Republike Hrvatske, održana je 26. juna u Beogradu.
Učesnici su konstatovali da su žrtve trafikanata mahom žene i deca, a na ovim prostorima mnoge žrtve su Romi. Svi govornici su bili saglasni u oceni da nijedna žrtva nije birala da to postane i da je to posledica siromaštva.
-Gde su naše devojčice, pitanje je svih pitanja – upitala je Danica Jovanović iz Udruženja Roma Novi Bečej, navodeći dečiji brakovi nisu tradicija, već oblik trgovine ljudima i veliki problem društva, kao i da nije poznata sudbina devojčica koje su prinudno udate i odvedene u inostranstvo.
Navela i da su seksualne radnice, većinom žrtve trgovine ljudima, Romkinje, i da se Romi i Romkinje najsiromašnije stanovništvo u Evropi.
Alen Tahiri, ravnatelj i nacinalni koordinator Ureda za ljudska i manjinska prava Republike Hrvatske, osvrnuo se i na to da kada je jednom prilikom govorio na skupu Roma upravo o toj temi, negativno su reagovali muškarci, što ukazuje da među njima nema volje da se ovaj problem reši.
Prema oceni svih učesnika konferencije obrazovanje mladih Romkinja jedan je od izlaza iz problema ranih brakova, te da sve institucije u Srbiji i Hrvatskoj, uz podršku nevladinih organizacija treba da učine sve da devojčice ostanu u školskim klupama, ili da ih vrate u učionice. Takođe je neophodno da institucije ne diskriminišu Romkinje i da one imaju isti status kao pripadnice većinskog stanovništva.
-Zašto da pravimo novi socijalni slučaj, umesto da te žene osnažimo – kazala je Aleksandra Ljubojević direktorka Centra za zaštitu trgovine ljudima u Srbiji
Učesnici konferencije su se saglasili i da je potrebno da sa svim žrtvama trgovine ljudima rade stručni timovi, da žrtve ne bile dodatno viktimizirane. Srbija je, kako je navela Ljubojević, već obučila 1000 stručnjaka, ali problem je što nema mnogo porodica osposobljenih da prime maloletnu žrtvu trgovine ljudima. Neophodno je i da odmah po prijavi da je neko žrtva trgovine ljudima, toj osobi obezbediti smeštaj u tzv. Sigurnoj kući, lekarski pregled. Zabrinjava međutim to što i u Srbiji i u Hrvatskoj iako je regulisano pravilnicima pojedine bolnice ne žele da pregladaju žrtve pa se ne retko, sve završava preko poznanika i ličnih kontakata. Potrebno je da sve to sistemski bude regulisano, a ne da zavisi od toga da li je direktor medicinske ustanove prijatelj sa ljudima iz hrvatskog Ureda za ljudska i manjinska prava ili srpkog centra za zaštitu trgovine ljudima.
Govornici su na kraju zaključili da kako je trgovina ljudima globalni problem, na njenom suzbijanju svi delovi društva, i srpskog i hrvatskog, uz podršku evropskih institucija, treba zajedno da rade.
